Искра и бака
Бако, како си ти изгледала када си била као ја – упита Искра своју баку.
– Била сам јако слична теби, ти на мене личиш, душо, када сам била мала. Показаћу ти фотографију. Видећеш.
Бака је отворила орман и извадила албум са старим фотографијама. Уместо слика на екрану и модерне технологије пожутеле слике ређале су се пред цаклећим дечијим очима попут карусела. Као неки други свет из бајки које јој мама чита.
– Бако, како ти је лепа цветна хаљиница, мораш и мени да купиш овакву машницу, да ставим у косу…
А ко је овај чика?
То је мој отац, а твој прадеда, Милош.
Смешни су му бркови.
Тако се некада носило.
Ова кућа је као из филма неког енглеског…
То је наша кућа, ту сам се родила…
А да ли постоји и сада та кућа? Постоји, душо.
Можемо да одемо да је видимо?
Не можемо, љубави, сада тамо живе неки други људи.
Шта ће они у твојој кући?
Ух…па, кад је бака била мала, баш као ти сада, био је велики и ружан рат, а онда су дошли Руси и отерали грозне Немце, који су хтели да освоје цео свет. После Руса дошли су људи с крвавом звездом на челу. Рекли су да су нас они ослободили, ушли у нашу кућу и истерали нас напоље. Мог тату су одвели и ја га никад више нисам видела.
Како бих ја плакала да одведу мог тату…
И ја сам плакала, срећо, годинама…
А што су вас истерали напоље? Зато што им се свидела наша кућа. Па ваљда су имали своју кућу?
Шта ће икоме туђа кућа?