Искра и бака

Бако, како си ти изгледала када си била као ја – упита Искра своју баку.

– Била сам јако слична теби, ти на мене личиш, душо, када сам била мала. Показаћу ти фотографију. Видећеш.

Бака је отворила орман и извадила албум са старим фотографијама. Уместо слика на екрану и модерне технологије пожутеле слике ређале су се пред цаклећим дечијим очима попут карусела. Као неки други свет из бајки које јој мама чита.

– Бако, како ти је лепа цветна хаљиница, мораш и мени да купиш овакву машницу, да ставим у косу…

А ко је овај чика?

То је мој отац, а твој прадеда, Милош.

Смешни су му бркови.

Тако се некада носило.

Ова кућа је као из филма неког енглеског…

То је наша кућа, ту сам се родила…

А да ли постоји и сада та кућа? Постоји, душо.

Можемо да одемо да је видимо?

Не можемо, љубави, сада тамо живе неки други људи.

Шта ће они у твојој кући?

Ух…па, кад је  бака била мала, баш као ти сада, био је велики и ружан рат, а онда су дошли Руси и отерали грозне Немце, који су хтели да освоје цео свет. После Руса дошли су људи с крвавом звездом на челу. Рекли су да су нас они ослободили, ушли у нашу кућу и истерали нас напоље. Мог тату су одвели и ја га никад више нисам видела.

Како бих ја плакала да одведу мог тату…

И ја сам плакала, срећо, годинама…

А што су вас истерали напоље? Зато што им се свидела наша кућа. Па ваљда су имали своју кућу?

Шта ће икоме туђа кућа?