Iskra i baka
Bako, kako si ti izgledala kada si bila kao ja – upita Iskra svoju baku.
– Bila sam jako slična tebi, ti na mene ličiš, dušo, kada sam bila mala. Pokazaću ti fotografiju. Videćeš.
Baka je otvorila orman i izvadila album sa starim fotografijama. Umesto slika na ekranu i moderne tehnologije požutele slike ređale su se pred caklećim dečijim očima poput karusela. Kao neki drugi svet iz bajki koje joj mama čita.
– Bako, kako ti je lepa cvetna haljinica, moraš i meni da kupiš ovakvu mašnicu, da stavim u kosu…
A ko je ovaj čika?
To je moj otac, a tvoj pradeda, Miloš.
Smešni su mu brkovi.
Tako se nekada nosilo.
Ova kuća je kao iz filma nekog engleskog…
To je naša kuća, tu sam se rodila…
A da li postoji i sada ta kuća? Postoji, dušo.
Možemo da odemo da je vidimo?
Ne možemo, ljubavi, sada tamo žive neki drugi ljudi.
Šta će oni u tvojoj kući?
Uh…pa, kad je baka bila mala, baš kao ti sada, bio je veliki i ružan rat, a onda su došli Rusi i oterali grozne Nemce, koji su hteli da osvoje ceo svet. Posle Rusa došli su ljudi s krvavom zvezdom na čelu. Rekli su da su nas oni oslobodili, ušli u našu kuću i isterali nas napolje. Mog tatu su odveli i ja ga nikad više nisam videla.
Kako bih ja plakala da odvedu mog tatu…
I ja sam plakala, srećo, godinama…
A što su vas isterali napolje? Zato što im se svidela naša kuća. Pa valjda su imali svoju kuću?
Šta će ikome tuđa kuća?
