Iskra i baka

Bako, kako si ti izgledala kada si bila kao ja – upita Iskra svoju baku.

– Bila sam jako slična tebi, ti na mene ličiš, dušo, kada sam bila mala. Pokazaću ti fotografiju. Videćeš.

Baka je otvorila orman i izvadila album sa starim fotografijama. Umesto slika na ekranu i moderne tehnologije požutele slike ređale su se pred caklećim dečijim očima poput karusela. Kao neki drugi svet iz bajki koje joj mama čita.

– Bako, kako ti je lepa cvetna haljinica, moraš i meni da kupiš ovakvu mašnicu, da stavim u kosu…

A ko je ovaj čika?

To je moj otac, a tvoj pradeda, Miloš.

Smešni su mu brkovi.

Tako se nekada nosilo.

Ova kuća je kao iz filma nekog engleskog…

To je naša kuća, tu sam se rodila…

A da li postoji i sada ta kuća? Postoji, dušo.

Možemo da odemo da je vidimo?

Ne možemo, ljubavi, sada tamo žive neki drugi ljudi.

Šta će oni u tvojoj kući?

Uh…pa, kad je  baka bila mala, baš kao ti sada, bio je veliki i ružan rat, a onda su došli Rusi i oterali grozne Nemce, koji su hteli da osvoje ceo svet. Posle Rusa došli su ljudi s krvavom zvezdom na čelu. Rekli su da su nas oni oslobodili, ušli u našu kuću i isterali nas napolje. Mog tatu su odveli i ja ga nikad više nisam videla.

Kako bih ja plakala da odvedu mog tatu…

I ja sam plakala, srećo, godinama…

A što su vas isterali napolje? Zato što im se svidela naša kuća. Pa valjda su imali svoju kuću?

Šta će ikome tuđa kuća?