Штампа

Отето проклето

кафана „Три багрема“

Ново време – нови адети, што би се рекло, али правда и истина не застаревају. Може се у неким смутним временима, на правди Бога, отимати туђа имовина, али онда дођу времена када се отето враћа ономе коме припада.

Јер отето је проклето, а ко у то не верује нека размисли како су прошли држава и тадашња власт који су се по завршетку Другог светског рата упустили у отимачину, која се тада звала национализација, свега и свачега, у складу са својом партијском и државном идеологијом.

Та ФНРЈ, касније СФРЈ, није поживела ни пуних 50 година. Заиста кратак живот за једну државу. Слично је прошла и КПЈ, касније СКЈ, једина партија на власти у тој држави.

Онда је дошла нека нова/стара Србија и нека нова демократска власт која је, 2006. године, донела Закон о конфесионалној реституцији (враћање имовине црквама и верским заједницама), а 2011. године, донет је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу и основана Агенција за реституцију.

Да ли је коначно остварена правда? Није и неће ускоро, но то није тема овог нашег текста.

Као што рекосмо на почетку отето је проклето, па та демократска власт коју су неки у Србији склони да назову „жута власт“ која је донела закон о реституцији, али мало или готово ништа урадила на његовој примени, није дуго потрајала.

Ваљало би да то имају у виду они који данас у Србији држе и нож и погачу у својим рукама, као и они који користећи правне и остале зачкољице, алате мита и корупције, лењост и ошљарење државне администрације по питању реституције, по други пут отимају оно што је законитим власницима већ једном отето, па у поступцима приватизације купују за бам-бадава, препродају за лепе паре или девастирају и руше ради неког свог интереса.

Овде причамо о једном таквом примеру. Наша прича је о прича о кафани „Три багрема“, чији стварни власници нису само сестре Споменка и Лјиљана и њихови наследници, већ и сви Чачани који су емотивно и локал-патриотски везани за кафану која је постала неизбрисив топоним у историји наше вароши.

You should never complain, complaining is a weak emotion, you got life, we breathing, we blessed. Surround yourself with angels. They never said winning was easy. Some people can’t handle success, I can. Look at the sunset, life is amazing, life is beautiful, life is what you make it.

– Моја мајка Лјиљана одрасла је у делу куће у дворишту иза кафане „Три багрема“. Кафана је била власништво њеног стрица Драгише Павловића. Стриц Драгиша није имао своју децу, па је тестаментом кафану у наследство оставио мојој мајци и њеној рођеној сестри Споменки, по којој сам ја добила име. Моја мајка и тетка биле су малолетне када им је стриц Драгиша умро и оставио наслеђе
Споменка Мишчевић

Почетком педесетих година прошлог века, донет је акт о национализацији кафане „Три багрема“ којим је објекат одузет из власништва Милуна Павловића, оца Лјиљане и Споменке, чији је он био законски заступник, обзиром да су оне у том тренутку биле малолетне. Кафана је додељена новооснованом угоститељском предузећу „Морава“ тада у друштвеном власништву.

– Наши рођаци били су власници кафане „Цар Лазар“ која је тада такође национализована и додељена угоститељском предузећу „Морава“, тако да нам је познато да је било више кафана по Чачку које су национализоване. Моја мајка је све време уредно пријављивала „Три багрема“ као своју имовину која јој је одузета, па је тако и пре доношења акта о реституцији водила спор, најпре са друштвеним предузећем УТП „Морава“, а после приватизације тог предузећа и са новим власником, за својински поступак поништаја акта о национализацији, јер је акт о национализацији као власника кафане означио њеног оца Милуна, а стварни власници су били она и тетка Споменка, што вам је класичан пример још од римског права – одузимање имовине од невласника – каже Споменка Мишчевић, која сада стицајем околности да је правница по струци и адвокат по звању и сама води правни поступак за враћање имовине која је одузета њеној породици.

Спор који је њена мајка водила за поништај национализације кафане окончао се тако што је првостепена пресуда била у корист Лјиљане Мишчевић, а у поступку одлучивања по жалби Апелациони суд је преиначио пресуду али није обавезао страну која је изгубила спор ни на какве трошкове.

Када сам видела да је почело рушење крова „Три багрема“ одмах сам поднела тужбу за поништај купопродајног уговора између УТП „Морава“ и „Фокс градње“, са предлогом привремених мера забране даље продаје и располагања, забране даљих грађевинских радова и враћање у пређашње стање.
Споменка Мишчевић

Уследило је доношење Закона о реституцији, па су Мишчевићи 2013. године, поднели захтев за реституцију, на који до данас нису добили никакав одговор. Чак је и Катастар одбио захтев за забележбу реституције.

– Пре два месеца сазнала сам да је закључен уговор о купопродаји кафане „Три багрема“ између УТП „Морва“ и „Фокс градње“. Тај уговор није смео бити закључен јер је управи УТП „Морава“ добро познато да постоје бивши власници, да је био поступак национализације, да је сада у току реституција и да закон о поступку реституције децидно забрањује да се имовина која је предмет враћања и док тај поступак траје, отуђује и уништава. У овом случају то би значило да је УТП „Морава“ могла и даље да користи кафану за угоститељске намене или да је да у закуп некоме за исту намену, али не и да прода објекат нити да га руши – каже Споменка Мишчевић.

Чињеница је да је нови власник УТП „Морава“ који је предузеће купио у поступку приватизације, није постао власник објеката већ је добио право коришћења угоститељских објеката предузећа „Морава“. Тек пар година након приватизације закон је дозволио извршење конверзије из права коришћења у власништво. Међутим у случају кафане „Три багрема“ власник УТП „Морава“ није имао право да прејудицира коначан исход поднетог захтева за реституцију и да обави продају „Три багрема“ пре него што Агенција за реституцију оконча поступак по поднетом захтеву некадашњих законитих власника тог објекта.

Имајући у виду да је садашњи директор УТП „Морава“ бивши судија Основног суда у Чачку, тражила сам и делегацију надлежности из оправданих разлога тј. изузеће суда у Чачку – каже Споменка Мишчевић.

Отето је проклето

О том захтеву одлучује Касациони суд, што је поступак који траје, али нови власник објекта није часио ни часа и кафана „Три багрема“ је сравњена са земљом.

„Три багрема“ је кафана али и историјско место где се јело, пило, спавало, певало, боемисало, излазило на породичне и пословне ручкове, славили рођендани и испраћало у пензију, где су читане песме и промовисане књиге. Песник Бранко В. Радичевић посветио јој је песму „Крчма код три багрема“. Објекат који је одолео ратовима и окупацијама, а онда га ослобођење из приватног пренело у друштвено власништво.

Онда је држава Србија упркос сопственом закону о враћању одузете имовине, у поступку приватизације „Три багрема“ , као и хотел „Београд“ уосталом, продала ђутуре са свим осталим објектима УТП „Морава“.

Нови власник УТП-а је недавно, упркос знању, да је кафана „Три багрема“ у поступку реституције, продао објекат грађевинском инвеститору, који је за тили час порушио и са зељом поравнао део чачанске историје. Оно што је преживело два светска рата и две окупације, пало је као жртва либералног капитализма у који је Србија заглибила на најпримитивнији могући начин.

Шта на крају ове приче рећи, осим поновити, ако вреди – Отето је проклето.

Извор
Ozon Press

Слични чланиц

Back to top button